Debora Borislava Ostojić Kabiljo

Serbian Holocaust

Debora Borislava Ostojić Kabiljo, November 30, 2011, Belgrade

Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Webmastering: Dusan Gavrilović

Transkript intervjua na srpskom jeziku

Rodjena sam u Derventi 1915. godine, 06. aprila. Živela sam sa porodicom u Prijedoru gde je moj tata bio veletrgovac. Bilo nas je petoro dece. Svo petoro je moj tata školovao, jedan deo (troje starije dece) u Banja Luci jer u Prijedoru nije bilo viših razreda gimnazije, a kasnije i ovo dvoje mladjih što je bilo školovalo se u Prijedoru jer je Prijedor dobio gimnaziju 1935. godine. Živeli smo lepo i vrlo složno. Mi smo se braća i sestre jako slagali i voleli. Letovali smo svake godine na Mrakovici. Imali smo svoj letnjikovac. Tamo je bilo dosta prijedorskih porodica koje su letovale sa decom. Nižu gimnaziju sam završila u Prijedoru, veliku maturu u Banja Luci i počela studirati u Beogradu. Onda sam se na trećoj godini udala za Milana Ostojića. Po manjim mestima znate kako se premeštalo onda. živeli smo...Smederevska Palanka i Sanski Most i Bosansko Grahovo i Prijedor.

Rat nas je zatekao u Palanci Smederevskoj. Još od ranije smo bili priključeni pokretu, da kažem, otpora, narodnooslobodilačkom pokretu, tako da smo 05. oktobra (1941.) već bili uhapšeni i moj muž i ja.

- Ko Vas je uhapsio?

Nemci su tada bili u Palanci i pomagali su im (folksdojčeri). Glavni im je pomoćnik bio folksdojčer Franjo Tenf koji je bio i tumač i pomagač i njihov glavni (saradnik). U tim mestima folksdojčeri su mogli više uraditi nego Nemci jer su oni poznavali i ljude i prilike i bili su im desna ruka u svakom pogledu. Uhapsili su nas naveče. Ja sam čitala i kada sam ustala da zatvorim prozor, (to je bilo) prizemlje, naravno, zgrade male, mali grad, da privučem prozor, samo me uhvatio za (ruku) i rekao: "Halt!". Meni je sve bilo jasno. Te noći su nas uhapsili.

Prenoćili smo u Komandaturi, a ujutru su nas zatvorili u Sudski zatvor. Posle nekoliko dana mene prebace u Sreski zatvor da me odvoje od muža. U Sreskom zatvoru sam bila jedina. Videla sam da su otvorili onu gvozdenu štanglu, pa kilit (katanac), pa vrata, pa sam ušla u jedno predsoblje, jedan hodnik. Na sredini vrata. Ušla sam u drugi hodnik. Sve su me tu proveli, u zadnju ćeliju me ubacil, a sve (druge) ćelije su bile prazne. To je meni bilo jako teško. Kada su zatvorili vrata meni se, nešto mi se desilo. Osetila sam hladovinu u glavi i rekla sam : "Bože dragi, samo da ne poludim, da ostanem onom detetu živa". Ostao mi je dečak od četiri godine u tudjem svetu. Nije to bio ni naš Prijedor, ni kumovi, ni komšije, ni prijatelji, nego tudji svet gde je premešten moj muž. Kako sam to glasno izgovorila: "Bože, samo da ne poludim!", kada sam čula svoj glas, jako sam se preplašila. Onda sam se malo sabrala, smirila, i gledala da nastojim da sačuvam,koliko se može, mir i pamet.

Onda su nas posle jedno dva meseca prebacili u Beograd, prvo u zatvor. Gestapo zatvor, to se zna, bio je u Kralja Aleksandra 5. Tu je bio sud i pozadi pravi zatvor. Nemaš prozor, imaš samo onaj kapak, nebo se ne vidi. To je srušeno posle rata, i sud i zatvor, i tu se napravila ona zgrada kod Sindikata (Dom sindikata), velika, fina zgrada. Tu sam, kako dolaze novi zatvorenici, čula da se otvara logor za žene i za decu. Ja ne verujem, ne verujem, ali opet dodje još neko pa opet čujem da se priča da se pravi zatvor, pa pomislim ako budu sve žene i deca, pa uzeću ja svoje dete. Ako je raditi nešto fizičku, mogu. Bila sam mlada, dvadeset šest godina. Ako je i pisati, mogu i pisati šta treba. I to se mene tako doimalo da se otvara (takav logor). Iako je to meni bilo neverovatno, rekoh evo vidiš, svi govore.Tu u Gestapo zatvoru sam kratko bila. Došla sam koncem novembra, 02. decembra sam prebačena na Banjicu, a 09. decembra na Sajmište.

I na Banjici čujem kako govore da se otvara logor za žene i decu. (Još uvek) ne verujem, ali jednog dana ulaze Vujković (upravnik logora) i dva Nemca. Prozivaju. A u utorak je bio kobni dan. U utorak su dovodili i odvodili. Ona crna marica dodje. Mi smo je videli. Prozori su bili zatvoreni onim lepljivim papirom, ali neko je napravio malu rupicu dovoljnu da se vidi. Tog utorka su isto došli i počeli su prozivati. Ja vidim jevrejska imena. Sve žene, jevrejska imena. Onda ja kažem: "Evo i ja sam". "Kako se zoveš?". "Debora Kabiljo". Ne! (Prvo sam) rekla Borislava Ostojić. A on ovako napravi (odmahne rukom). Rekoh (onda): "Ja sam Debora Kabiljo". "A", Vujković odmah, "hajde!". On je znao šta je to (Sajmište). Ja nisam znala. On da je bio čovek, on bi rekao: "Sedi gde si, pa šta ti bude".
I tako sam došla na Sajmište. Kada sam došla, videla sam šta je to. Nije mi palo na pamet da uzmem dete. Odmah su nas bacili u karantin. Sa granice smo odmah otišli petnaest dana u karantin. To je bilo strašno. Na nekim srušenim tarabama, to je bilo umesto cementa, smo noćili za to vreme. Prešli ovamo... Sve mi je bilo jasno. Na jednu stranu sve, ali ta deca ... Ja sam do tog zatvora prošla pet, šest zatvora. Tu su sve bili ljudi, znalo se zašto su (uhapšeni). Ali, ovo su bila deca i majke sa njima. Bezazlene žene. O politici pojma nisu imale, svoju kuću gledale i tu dečicu. To je (meni) bilo najteže od svega. Uz to još glad, neprestana glad. Samo se priča o hrani. A oni, Nemci, ima kancelarija naša i njihova, dolaze samo povremeno i onda prave zborove, rade šta hoće, šišaju...Neki dečaci su uspeli ispod žice da se provuku i odu u Zemun. Kako su oni (Nemci) to doznali... Kada su se vratili...

- A što su otišli u Zemun?

Prvo (zbog) malo slobode, možda. A možda i da nešto ...(nadju za jelo). Deca su to. To su bili mali dečaci. Sloboda! Njih su premlatili. Mi (iz mog paviljona) nismo to videli. To je najgore, kako su mogli...Pitao me, kada je uzimao od mene intervju Milan Koljanin, jesam li ja mislila da će mi biti lakše, da će mi biti bolje tu (na Sajmištu, nego na Banjici). Ja kažem da nisam mislila da će ...Ja nisam mogla zamisliti da se može desiti to što se desilo. Moj mozak nije mogao to smisliti da se mogu sabrati, iz kuća pokupiti ljude, žene i decu i da se može...To meni nije išlo u glavu. I sada mi to ne ide u glavu. Znam da su za vreme rata zaštićeni bolesnici i ranjenici, a ni to se nije poštovalo u tom ratu, ali da se mogu ubijati deca i žene. (Pre nego što sam došla) ja se nisam uopšte bojala da se meni može šta desiti tamo, nego samo da ja dobijem dete svoje pa da bude sa mnom.

- Pomenuli ste da je bilo dve kancelarije u logoru, jedna nemačka i jedna vaša...

Jeste. I bila je jedna ambulanta, naša.
Meni su rekli, zato što sam udata za Srbina, da odem u (našu) kancelariju da idem pitati (da li postoji mogučnost da budem puštena). U kancelariji je bio Šemajo Demajo. Ja sam njemu rekla kako je."A gde je muž?". "U zatvoru". "Ništa", kaže "ćutite i čekajte". Ništa nije mogao. Čim je moj muž izišao iz zatvora, odmah je otišao i podneo zahtev i već je to druga situacija. Oni ne priznaju ni ako si udovica. Ako si bila udata za arijevca a udovica, nemaš nikakvo pravo. Samo ako je on živ i na slobodi, onda puštaju. Malo nas je izašlo. Vrlo malo nas je izašlo. Sećam se Olujić Margite, nju sam sretala i posle. Frida, ona je isto bila veliki ilegalac. Frida Berman, iz (Bosanskog) Broda. Ona je imala lažno ime Mira Radunović, jer je bila udata za Crnogorca Radunović Blagoja. I za njim je isto bila (izdata) poternica. Treće ime joj je, sa tim imenom je došla na Sajmište, Mila Laban. Ona je izašla. On je uspeo da je izvadi pre mene. Onda je bila Klara Ostojić, bila je Ružica Petrović i bila je jedna crvenokosa koju svakako stari Beogradjani znaju, koja je držala slastičarnu u prolazu Akademije nauka. Prodje se ne prolaz nego haustor da kažem, i na dnu, levo, njena slastičarna. I po koji stolić tako, i tu u tom hodniku i u njenoj (poslastičarnici). Ona je izašla poslednja. Možda je još neko izašao iza nas... Jeste, jedna je iza nas...

- Da li su očekivali da će im se desiti nešto loše ili su očekivali da će biti premešteni na neko drugo mesto?

Ne, (nisu očekivali da će stradati). Pričalo se, oni su (Nemci), to sam i htela kazati, ubacili vest da mi idemo na rad u Poljsku. Prema tome, oni nisu imali nikakvog problema da im svet udje lako u te dušegupke, jer ide se na rad u Poljsku. A na rad se radije ide nego da se tu čuči. Što kažu, ako radiš moraju ti dati ručak da i sutra radiš. Inače, radili smo, jer se preko leda prenosio hleb i cepanice.

- Preko Save?

Preko Save. Sava je tada bila zaledjena. Da ne idu okolo, pa na kapiju, pa opet... Koristio se taj kratki put. I išlo se čistiti aerodrom, sneg na aerodromu, i onda se dobijala neka hrana. Zato su mislili da će biti bolje (ako odu na rad) i zato su (Nemci) proturali vest da se ide na rad u Poljsku. Žene koje se zabavljaju tim, a možda i veruju, bacaju nekakav grah, karte. Svima pada dobro i put. I svet je miran. Niko da pomisli da tu može šta biti.

Ja sam se tu jedne noći razbolela. Dobila sam visoku temperatutu a nisam se osećala tako loše. Al' ova do mene što je spavala... Nas je bilo pet na jednom dušeku sa jednim ćebetom, jer smo došli bez...(Pre nego što smo došli na Sajmište) sve su nam uzeli. Ko je imao jastuk, jorgan, ne jorgan, ćebe i tako...Mi smo došli sa Banjice bez ičega i onda smo dobili to jedno ćebe. I ta što je do mene ležala kaže: "Ja ne mogu, ti si toliko vruća da ja ne mogu pored tebe". Odu dole u ambulantu i zovu lekara. Ja vičem: "Nemojte, ne treba mi!", ali odu one. Doći će lekar, sada ću ja da se počešljam. Ja sela i češljam se i nailazi lekar. A mi smo u ovom srednjem delu, gde se ovako ulazi (mora da se sagne glava). Znate kako izgledaju ti blokovi?

- Ne, ispričajte.

To su tri nivoa. Prvi je ovako od zemlje, recimo ovoliko (pokazuje rukom), drugi je da se može ovako ući (sa pognutom glavom) a treći je gore slobodan. Mi smo bili u tom srednjem. Lekar ulazi i kaže: "Gde je bolesnik?". Oni pokažu na mene, a on kaže: Što me zovete u ovo doba?", jer ja sedim i češljam se. Oni ćute, a on mi stavi termometar. "Trideset devet sa šest", kaže on glasno. Nešto mi je dao. Da li je to bio aspirin,šta je to bilo ja ne znam, nisam ni pitala.I stvarno, meni je pala temperatura. Rekao mi je : "Dodjite sutra ujutru u ambulantu". I ja sam došla u ambulantu. Dao mi je limun i ja sam sa tim limunom otišla odmah kod Olge Alkalaj jer je ona bila jako slaba. Ona je jako teško prošla kroz Banjicu (prilikom saslušavanja bila je podvrgnuta mučenjima). Imala je dugo rane na nogama. Ja sam odmah otišla kod nje i dala joj taj limun. Ona je bila sa majkom, a majka je došla drugog dana, ne znam zašto, kako nije izašla (iz Beograda). U našem paviljonu više nije bilo mesta, mislim da se taj veliki zvao (paviljon) I, a mislim da je drugi manji bio (paviljon) III. I ona je bila u tom paviljonu. Ja sam otišla i dala joj taj limun, malo popričala sa njom.

- A da li je taj lekar bio Jevrejin ili...?

Lekar Jevrejin. Mlad čovek, Jevrejin.

- Znači tu su Jevreji organizovali taj život u logoru? Ili Nemci? Recimo, snabdevanje...

Znam da je neko rekao, da sam to i pročitala negde, da (nas) je Jevrejska opština snabdevala. Pa nisu oni (Nemci) sigurno, pa i Nemce je neko snabdevao. Jednom smo dobili, znam, po jednu pregršt kocki šećera. Znam da su nam rekli da nam je to dala Beogradska opština. Pa, uostalom, sve je od njih, i taj pasulj i kupus, sve što je bilo, sve je davala Opština, nego ko. Nisu Nemci davali, oni su isto samo uzimali.

- Kažu da je ta zima 1941. na 1942. bila užasno hladna, da ne pamte takvu zimu?

Jeste, bila je duga i jaka zima.

- Pa kako ste podnosili tu zimu?

Bile su neke peći. Kada su se nosile te cepanice, kada je bilo cepanica...Bile su neke zidane peći kroz sredinu (prostorije). Ali to nije moglo mnogo (zagrejati). Moglo je možda ipak malo da ublaži (hladnoću). Dole su bile velike kamene ploče, a visoko gore su bili duguljasti prozori, jer to je paviljon, to nije stan nikada bio. Samo za mnoge mašine, izložbe, zna se šta je Sajmište (sajamski prostor). Ta stakla, ti prozori su bili polupani još od bombardovanja valjda, tako da je tu bilo hladno. Spavalo se na slami.

- Da li ste imali neke vesti od muža ili ne? On je ostao na Banjici?

....................

Milan je ostao sa našom grupom. Mi smo bili grupa iz Smederevske Palanke, nas trinaestoro. On je ostao sa tim drugima. Svi su ostali u zatvoru i vrlo brzo su prebačeni na Banjicu. Milan mi je pričao da se moglo, kada stražar ode daleko, da samo kroz bravu, kroz ključaonicu na vratima vikneš ime u žensku sobu. Znalo se koja je ženska soba. Rekli su mu: "Ona je otišla na Sajmište". Tako je znao da sam otišla na Sajmište. I kada je izašao...Bila je poznata kafana "Lira". Rekli su mu da se tu nalaze (okupljaju) bosanske izbeglice. On je otišao u tu kafanu i tu ga je odmah ugledao Boško Marinković, jedan iz Sanskog Mosta, poznati naš prijatelj. Odmah ga pita: "Gde ti je Debora?". "Ne znam, rekli su mi da je na Sajmištu". Onda oni njemu kažu: "Brzo spremi (dolumenta). Idi podnesi zahtev. Pošto je ona udata za arijevca, imaš (na to) pravo". On je odmah otišao u Palanku, uzeo svoj dosije (dokumenta) ili kopije, kako je već radio, i 05. (februara 1942.) opet došao u "Liru". Govori se o tom Sajmištu i jedan čovek se digne i kaže: "Ja živim u Zemunu i imam propusnicu. Svaki dan prodjem pored žice logora. Mogao bih pokušati da ubacim pismo". Da su (nekog) uhvatili... To je bilo pod smrt (za to je bilo zaprećeno smrtnom kaznom), da se ne bi niko javio (nekom van logora) i da ne bi nikome kakva vest mogla doći. Po svoj prilici su želeli i dobro su uspeli da se o tom logoru ne čuje. To su najviše krili, da je postojala dušegupka i to sve, da svoju sramotu sakriju. Jer to je jedini logor...i Jasenovac i svi drugi logori su mogli pisati i dobijati pakete. Sa Sajmišta se niko nije mogao javiti niti je mogao šta dobiti. I to je bilo pod smrtno. Stalno nam je to bubano (stalno su nam to ponavljali), svaki put kada dodju. Da nikakve vesti ne pokušavamo po kome poslati. I ova čovek je uspeo.

Kako je prolazio pored žice naišla je gospodja Ruso. Fina gospodja, nešto iznad trideset godina. On je njoj proturio to pismo i ona ga je sakrila. Nije niko video. A imali smo od onih nekadašnjih gramofona onu trubu veliku, pa kada se nešto oglašavalo preko te trube (se oglašavalo). I čujem vest :"Borislava Ostojić da se javi gospodji Ruso na kazan 18". Ja odem. Kako sam bila na tom bolovanju, (pomislim) možda me sada pozivaju da radim kao pomoćnica, jer već ima kuvarica koja se prijavila ranije, koja je dodeljena. I ja dodjem, prilazim. "Kako se zovete?". "Borislava Ostojić". "Otkud Vi ovde?". Onda ja kažem, tako i tako. Uzme ona mene pod ruku: "Samo pazite da Vas niko ne vidi. Imam pismo za Vas". Ona mene pita: "Imate li Vi muža vani?", ja reko: "Imam". "Crn, visok?". "Nije, plav, osrednji". "Jedan crni, visoki gospodin mi je dao ovo pismo za Vas". A ja sam imala džep, otvoren džep i dole rašivena postava. Mi smo svi mislili ako se nekada neki krompir otkotrlja da mi uzmemo taj krompir pa ćemo mi to nekako kuvati. Sve tako, fantazija! Ja sam odmah to pismo stavila u džep, u džepu nema ništa, ono (pismo) otišlo dole (u postavu). Da me neko i prepipa, neće ni pomisliti.

Tako sam otišla u onaj paviljon, da me u mome paviljonu niko ne vidi, otišla sam u onaj mali paviljon a oni su imali sto i klupe za ručavanje. Mi to nismo imali. Mi smo nosili onu svoju zdelicu u svoj ćumez i tamo smo jeli. Pogledam ja, piše: "Juče sam pušten sa Banjice. Predao sam zahtev za tvoje oslobadjanje i nadam se da će brzo biti rešeno". To je 05. februar (1942). Sada ja čekam. Meni je dan godina, naravno. I odem sa tim pismom...Ja sam (čitala pismo) u tom paviljonu gde je Olga. I onda ja dodjem kod nje i kažem: "Evo dobila sam pismo. Joj, Olgice, znaš da mi je žao da idem a da vi ostajete. Kada bi bilo da ostanem pa da svi zajedno izadjemo". A ona meni kaže: "Nema od toga Debora ništa. Niko odavde neće izaći živ. A ti idi, idi! Ništa nemoj gledati, odavde niko neće izaći živ". To je bio moj susret sa njom posle tog pisma.

Tako su dani tekli. Dodje Niš (Jevrejke sa decom iz Niša). 24. februara dodje Niš. A ja imam rodicu, prva rodica moje mame iz Bugojna, Rifka Baruh. Bože, mislim, je li Rifka došla? Da li je uspela pobeći, da li će doći? Sve želim da čujem da nije došla sa njima. I čujem preko puta...moj je blok (ležajeva), pa pauza možda jedno metar i po, pa je drugi blok. I gore sa tog bloka ta razgovara sa nekom gore iz moga bloka. "Došao je Niš", kaže "došla mi rodica". Ja onda vidim da je Niš došao i ja krenem i nadjem moju rodicu. Ona se iznenadila, naravno, kada je mene videla . Ja sedim kod nje i pričamo i ona kaže kako ih je Niš držao dobro, kako su imali hrane i mogli su za svoje pare da kupe šta hoće, kako su ih zadržavali dok su mogli.

- Ko ih je zadržavao?

Niška opština. "Niš", kaže "nas je dobro držao i čuvao koliko je mogao". Eto, 24. februara je došao Niš, a pre toga je došao čula sam Šabac i još neki, ne znam tačno ko sve.

I ja sedim tu sa Rifkom i njena rodica sa dečakom od godinu dana. Krasno dete. Pričamo, kad čujem prozivaju Ružicu Petrović i...kako sam zaboravila ta kako se zove! Ta iz te slastičarne kod Akademije nauke. Ona je uvek govorila: "Ma dodji kod mene, dodji", i ja sam jednoga dana išla nešto u grad i svratila sam kod nje i pričale smo malo. I Borislavu Ostojić (prozivaju). Eto nas tri prozivaju. Ja sada ne znam da li je to već rešeno ili... One naočare (koje sam imala) su mi se razbile, pa su me pitali imam li koga da mi kupi naočari. Ja kažem da imam devera i dam adresu. Dabome, nisu oni bili kod devera da mu kažu za Sajmište kada kriju toliko. Doneli su mi naočari. Ja sam sada mislila da je opet nešto za naočare. Medjutim, tu smo nas tri i oni su nama saopštili...

- Ko Vam je saopštio? Nemci?

Iz ove prve naše kancelarije, odmah kroz vrata smo ušli u tu drugu prostoriju i on (Nemac)je počeo: "Jetzt sind Sie frei!". Medjutim, kratak je to dan, konac februara. Smrklo se već. Mi onako iscrpljene, mršave,nesredjene, kosa... Nismo mogle da odemo jer su navalili na nas sa porukama. Svi hoće nešto da poruče, nemaju (druge) mogućnosti. Mi smo im jedina mogućnost. I mi ostanemo tu noć.

- Ove ženice koje su bile sa Vama da Vam daju neku poruku da odnesete kada izadjete?

Jeste, da njihovima javimo kome šta treba. Nas je bilo pet (koje su oslobodjene) ali neke su već (ranije) otišle .

Bila je sa nama Grasija Gabaj. Njena ćerka mi je nedavno ovde bila u poseti. Posle (mnogo godina ) sam čula za nju (šta je bilo sa njom), ona je bila curica mala (te 1941.)). Ta Grasija je stigla...Ja sam kratko bila sa njom. Mi nismo imali nikoga, nismo mi Beogradjani. Ja sam imala i dva strica i tetku, ali to je sve već otišlo iz Beograda. I gospodja Ast sa ćerkom Rozi. Grasija je našla svoje familije tu, puno jevrejskih prijatelja i familije. Ona se brzo odvojila od nas, ali sam stigla doznati, jer šta će ona drugo da priča nego o svom detetu, da joj je dete ostalo. Ja sam čula kako spominje izradjivača slika. Ta reč mi nije poznata, ja znam ko je slikar to je slikar, a nije izradjivač slika. Ja sam razumela (da mora da je) uramljivač slika i tako sam prenela u onom mom izveštaju što sam dala.Ja sam (tada) samo površno čula, samo da ima ćerku od dve godine i da ju je ostavila kod Lukića, uramljivača slika. I ona je otišla (u drugi paviljon) i ja sa njom više nisam pričala. Nisam znala da je ona iz bolnice dovedena na Sajmište. To mi je bilo najčudnije što je ona imala jednu svilenu triko spavaćicu sa rokoko cvetićima, kao kimono. Ostavila ju je onde kod mene, kod nas, a ona je otišla. Bože, reko, kako je ponela na Sajmište tu spavaćicu! To mi je bilo vrlo čudnovato. I najzad, kada su tu bili pre neki dan mala (Grasijina ćerka), pa Lukićka, pa sin od male... Ona se onda zvala Nada a sada se zove, setiću se posle. Tako su svi sedeli oko stola, a ja slabije čujem, pa nisam čula da govore da je Grasija bila u bolnici, da je imala abortus. Ja to ništa nisam znala (dok sam bila na Sajmištu), ja sam sa njom kratko bila, samo sam čula da je dete ostavila. Mislila sam da kada su je poveli da je neko rekao da ostavi dete i da ga je ona ostavila. Kao što je u Zagrebu od moga rodjaka (žena), dodje mi stric, imala bebu i jedna komšinica, prijateljica kaže joj: "Ostavi mi bebu". I ova ostavi bebu. I majka strada i otac strada a beba ostane kod te žene. Mislila sam da je tako i Grasija, neko joj rekao da ostavi dete i ona ga ostavila. Nemam pojma da je ona bila u bolnici. Kada sam slučajno (pre nekoliko dana) pri kraju tog razgovora to čula, došlo mi je sve jasno - da je ta spavaćica iz bolnice. Znam da su iz bolnice i iz zatvora, sve su pokupili na Banjicu i odatle prebacili na Sajmište. Sada su mi se razjasnile mnoge stvari. Oni su ostavili dete kod tog slikara, a slikar je imao troje dece koja su dobila ili ospice ili neku dečiju bolest, pa su Lukići rekli: "Pa daj nama dete", a oni nemaju dece. "Daj nama, ti imaš troje". Tako je ta mala kod njih došla. Tako mi se sve razjasnilo. Ja sam za malu čula da je živa kada je neka Gabaj, što radi u (Jevrejskoj) opštini sa mnom nešto snimala. Kada sam čula (njeno prezime) Gabaj, ja njoj ispričam to. Ona kaže: "Pa živa je ta mala. Došla je baka i uzela je". To sam čula, pa ima jedno pet, šest godina najmanje. Tako da kada sam konačno došla u vezu sa njom, već mi je nešto bilo donekle poznato.

- I kada su Vam rekli da ste slobodni, da možete da idete...

Dobili smo otpusnicu. Imam ja tu otpusnicu, ali u otpusnici ne piše - otpušta se iz logora, nego piše "dozvoljava se boravak u Beogradu". To je moja otpusnica. Nigde se Sajmište ne spominje. I (piše) da sam na radu. Ja sam (kao) na radu, pod brojem tim i tim, a ja o tome nemam pojma. Opština tražila podatke preko Crvenog krsta, a ja nemam pojma (da su im dali lažnu informaciju) da sam u nekom radnom logoru pod brojem tim i tim. Samo da se ne spominje Sajmište. Zamislite kako su oni to organizovali!

- Jeste li Vi videli taj kamion? On je iz Berlina došao ...

Nije on bio još došao. Koncem februara nije bio još došao (došao je u martu).

E, ja sam odmah otišla...Ovo što mi je ispričala Grasija, to nisam morala zapisati. Rekla mi je ulicu i broj, neka mala ulica, i ja sam otišla odmah sutradan, prilazim kući...

- Čim ste izašli sa Sajmišta?

Sutradan. Skinula sam ono sve sa sebe, naravno. Sutradan smo pošli muž i ja i Kamenko, sin mali.I pošla sam to da svršim, jer je ova druga poruka (koju sam trebala da prenesem) bila hitna. A ovo mi je bilo nekako usput. I prilazim toj kući. Pred kućom, možda nekih metar i po, neka bašta, baštica, a okolo je dole zidana ograda, pa oni stubovi zidani, pa metalna mreža. Jedna devojčica tu penje se i silazi, penje se i silazi (sa tog zidića). Nikoga tu nema od dece, nikoga (sem nje). Ja kažem: "Kako si slatka, kako si fina!", prilazim detetu. Šta radiš? Kako se zoveš?". Kaže: "Nada Lukić". A Grasija mi je rekla da ih molim da joj ne menjaju ime. Ona se bojala da će je izgubiti, da će je samo preko imena (moći) nekako naći. Ja odem gore da im kažem za Grasiju. Nema nikoga. Mora da su oni bili u poseti negde tu u komšiluku, čim je dete bilo tu. Ali ja nisam znala gde da idem. Odem ja odmah za ovu drugu (da prenesem poruku), za Blanku Miladinović iz Koviljače. Ona me moli...Ona je subotarka i muž joj je subotar.

- Ona je bila sa Vama na Sajmištu?

Ona je bila sa Nišom. Ta moja rodica joj je rekla da ima rodicu (mene) koja izlazi. Jer, ona ne bi imala pojma o meni. Rodica moja iz Niša joj je rekla. One su bile u drugom paviljonu. Onda je ova rekla: "Hoćeš da je pitaš da prenese za mene poruku. Moj muž je bio na putu, ja sam došla ovde i on ne zna uopšte gde sam. Treba da mu javim". I tako meni dodje Rifka i kaže: "Hoćeš li preneti?". Ja kažem: "Hoću". Sve sam upamtila. Rekla mi je gde se nalazi Dom (crkva) subotara, da tražim brata, oni su svi braća, Lornda, Lornca, tako nekako. Ja sam otišla i rekla: "Blanka se nalazi na Sajmištu. Obavestite hitno njenog muža". Ja sam videla da se sprema odlazak, ali gde - ne znam. I to sam završila.

- Je li ona spašena?

Da. To, to je posebna priča! Kako vidim uvek kako je život malen. Prati mene sin u Sarajevu (posle mnogo godina). Ćerka je već udata u Beogradu. Idem ja kod nje. Pogleda on u jedan kupe: "Mama, ovde ima samo jedna gospodja, hajde (udji) tu". 'Ajde tu ću ja. I voz kreće, znate kako je, ona nervoza kad prodje malo se počne razgovarati, tu je još neko ušao, tu Blanka ta sedi i spomene nekako da je ona negde bila (u nekom logoru). Pitam: "Gde ste bili?". Kaže: "Pa, bila sam na Sajmištu". "Jeste li Vi poslali onu poruku mužu?". "Jesam, moj muž je bio na putu...", i ona meni to ispriča. "Ja sam odnela tu poruku i išla u Dom subotara . Jedna duguljasta, svetla zgrada. Oko nje je sve trava i zelenilo. I našla sam brata i rekla sam mu". Ona reče njegovo ime. Neko je strano ime, nije naše. I priča:" Prozivaju oni već". Ona nema pojma jesam li ja predala (poruku), je li je muž dobio, ona ništa ne zna, kao ni ja.

- To sada ona Vama priča šta je bilo kada ste Vi već otišli, kada su ih prozivali?

Prozivaju oni već za dušegupku. Jedna po jedna odlazi. Nju prozivaju, ona se ne javlja. Medjutim, u tom velikom paviljonu gde se proziva, ne znaju je. U to niški čuju da je prozivaju i viču: "Javi se!". Ona meni sada priča to u vagonu. "Prozivaju, a ja samo sedim i čitam Bibliju". Opet, ode ona grupa, dodje druga, opet prozivaju nju i u drugu grupu. "Ja se", kaže "ne javljam. Meni viču što se ne javljam , a ja kažem - neću, hoću da umrem u mojoj zemlji. Ako moram da umrem, neću da idem u tudju zemlju. I samo čitam Bibliju. Odjedanput vidimo ide od kapije jedan čovek, drži papire i trči". I to njen muž! To su neverovatne stvari!

- Neverovatno!

Neverovatne stvari. To ja da sam bila, ja bih se javila. Da ostanem na kraju sama, pa šta ću onda? Opet sam tu, ja nemam kuda, I opet sam gotova. A i da izadjem, kuda ću? Nemam ni legitimacije, niti znam gde ću i šta ću. I on je došao sa tim papirom i tako je ona izašla. To mi je ona pričala posle četrdeset godina!

- I spasao ju je u poslednjem trenutku?

Ma nema govora da bi iko to dočekao normalan. Ali eto, kad neko nešto veruje. I onda ona meni priča. On je toliko žurio. Oni su otezali (da mu daju potvrdu), njima se tamo ne žuri. On je podneo molbu, pa mu rekli kada opet da dodje, a on iz Koviljače dok dodje..."Moram je ja spasiti", rekao je (Blankin muž), "ja sam joj toliko zla naneo, moram je spasiti". Pitaju mene jedni što su snimali: Šta joj je uradio?", ja kažem: "Ne znam, ja je nisam pitala, ona mi nije rekla. Samo, nešto joj je napravio neprijatno u životu". Nije ni prvi ni zadnji. Tako je to bilo sa njom.

E sad, Astove su mi rekle da odem u Cara Uroša kod gospodina Injca. On radi u jednoj manufakturnoj radnji u Knez Mihajlovoj. One su uhvaćene na železničkoj stanici, mislim. Taj čovek koji je obećao da će ih provesti, kome su one platile da ih provede nekako (iz Beograda), on je njih izdao i one su došle u zatvor. (Njihove) stvari su ostale kod tog Injca. Ona (gospodja Ast) meni onda kaže da su dugmad, da su tu sve dukati u tim dugmadima. One su došle u nekim starim kaputima. Gospodja Loni, starija, imala je jedan kratki, lagani kaputić, (dužine) sedam osmina recimo. A isto je tako Roza došla u jednom starom kaputu. A one su te svoje bolje kapute ostavile sa tim dugmadima. Otišla sam tamo i opet ni tamo nisam našla nikoga, ali sam otišla u dućan jednog dana i rekla da su one žive i da su poručile da im čuvaju kapute. Ali, važnije od toga je da mi je ona dala adresu sina Izidora Asta, koji se nalazi u Izraelu u kibucu Šar Hamakim, da mu to sve javim. Ja sam sve upamtila, ali Šar Hamakim mi je bilo nepoznato. Neću ja to upamtiti, ipak pošta je pošta, mora se tačno (napisati adresa). Našla sam komadić novine i zapisala samo Šar Hamakim. Ali, gde to da stavim? U džep ne smem. Otvorim (rašijem ivicu kragne) svog kaputa i tu stavim taj papirić i zašijem. I tako sam to iznela. Ja sam se iznenadila kada su rekli da pošta radi i ja njemu normalno pošaljem pismo u Izrael (Palestinu). Zašto on meni nije odgovorio? Ja sam bila u Nišu prijavljena 1942, 1943. i 1944. Onda sam bila prijavljena u Jevrejskoj opštini (u Beogradu) 1945. i 1946. i onda sam tek otišla (u Prijedor). A on je valjda 1947. došao i tražio me.

- U Beogradu?

Da, u Beogradu. Izidor Ast iz Izraela, sin (gospodje Ast). Ja sam njemu u pismu napisala sve šta su mi one rekle. ŠŠta je on uradio? Kako je mogao da mi se ne javi kada se ja njemu javljam? Pošta radi.

- Vi ste njemu tokom rata odmah poslali pismo?

Čim sam izašla! Kao što sam i onima, tako sam i njemu odmah javila.

- I išla je tada pošta do Palestine?

Eto, ja sam poslala to pismo i on je to pismo dobio, čim je došao i tražio me. Nije me našao. Sad nema šta, one su otišle (stradale), dukati su otišli. Jadne one, čuvale ih za drugog. I to sam završila. Sve što su mi dali (što su me zamolili da uradim), ja sam to ispunila. I to sam sve napisala i videlo se da je to sve, što kažu, istina i čista istina.

Bile su tu (na Sajmištu) i dve devojke iz Grobljanske (ulice). A šta su još (Nemci) proturili!? Da će svako, za koga neko garantuje da će ga hraniti, biti pušten. Razumete? Onda ove iz Grobljanske, kada su to čule,mole me da idem kod nekog njihovog prijatelja klesara, tamo u Grobljanskoj je bio klesar, i da mu kažem da on kaže da će ih on primiti, a one su rekle da će one raditi sve što se može i da on prema njima nema nikakve obaveze (da ih hrani). Dobro. A i ova Roza Ast, ćerka, me je molila da odem do (železničke) stanice. Stojković se zvao, neka njena simpatija. Imao je kancelariju negde na stanici otišla sam. On je hteo da je ženi, a majka joj je rekla: "Nemoj se za njega udati. Samo se za Jevrejina udaj". I ona se ne uda za njega. Ali, to je bila neka veća simpatija. Eto, da se ja njemu javim i ako bude trebalo nekoga primiti da on njih primi. I njemu sam otišla.

- Od toga naravno nije bilo ništa?

Ma kakvi! To se proturalo samo da žene udju mirno u dušegupku. Nema otpora. idu ljudi sigurno na putovanje, idu na rad... Sve je to bilo da je mir u logoru, da se ne diže buna. Medjutim, ja sam čula da se kasnije digla neka buna i da su im rekli da još jednom ako se digne da će ih sve poubijati. Zbog hrane, valjda (su se bunili).To je pisao neko.

- Možda Koljanin?

Jeste, ali i njemu je neko pričao. Ko je to preživeo, ne znam, zaboravila sam. Neko je nešto preživeo od toga i pričao je.

Moj blok (ležajeva) je bio 45, a odmah do mene 46, mislim da je to bio zadnji blok. I u prizemlju, da tako kažem (na najnižem delu), bila je gospodja Mandil sa bebom koja progovara. Možda od godinu i nešto. Budi se mali i ja čujem: "Beba, beba, beba!". Ja ne znam šta je. Ona meni kaže: "Traži hleba". Onda ona čeka dok nam donesu...Svaki blok ima svoga, da ga nazovem kapo. Mi smo imali jednu devojčicu. Oni onda idu i dele sledovanje hleba i donesu nam bonove za ručak. Ova kod njih još nije stigla i mali traži. Sad je došao hleb i ona njemu da krišku, a on nastavlja dalje da plače i viče: "Mazi, mazi, mazi!". Da mu maže, a ona nema šta. Nekako ga ona onda smiri i on to pojede do tog vražjeg ručka dok dodje.

Ručak, kada je bio pasulj, znalo se šta je. A kupus kada je bio, to je bila neka vodica i po njemu ovolišni mali crni leptirići. Nisu leptirići, nego bube sa krilcima. To nisam (mogla), ali ajde piješ malo vodice tople. Ali kada je stigao krompir zaledjeni...I to je još moglo. Sladio je . Dobiješ dva, tri krompira. Nekom bude pokvaren, znate kad je u kori, ne zna se nikad šta je (unutra). Ipak pojedeš nešto. Ali kada se to odledilo! Unutra ako nekad pogledate, kada prerežete krompir, ima svetla traka kao u onih petrovskih jabuka, providnost ona. Tu se stvorio nekakav alkohol, špirit, ja ne znam šta je to. A odledilo se. To noći cele su samo škripala ona vrata. Velika ulazna vrata, velika kao ova soba. To je celu noć škripalo. Samo su izlazili, ulazili, izlazili, ulazili. To je bilo strašno.

-Pokvarili su stomak?

Kako neće od tog sirćeta! Nisu pokvarili ni od zaledjenog, probrali su što je za pojesti, ono drugo nisu mogli pojesti što nije valjalo, ali ništa nam nije bilo. Ali ovo kada je stiglo. To je bilo strašno. Šta se to stvorilo, da li špirit ili alkohol, nešto strašno. Ljuto je bilo.

- Kako ste jeli zaledjen krompir?

Kuvao se. Skuva se i on bude sladunjav, a ne bude loš kada si gladan. Inače ga ne bi jeo nikada. Ali mogao se jesti. Ali ovo kada se odledio (pa skuvao), to je bio loše. Grozno.

Dovodili su... Ne znam što su im neke žene smetale, pa su ih tu šišali. A šta je ženi najgore nego njenu kosu (da joj odseku). Bilo je tih scena...

- A higijena? Voda, wc?

Wc-i su bili daleko i prelivali su se. To su bili ...baraka napravljena, krov i vrata napred. Unutra samo (niska) pregrada, samo da se možeš držati. Ovde odmah do tebe ovaj drugi, nema (visoke) pregrade. I to je počelo da se preliva. Reko ovo se mora ići, ne zbog nas nego zbog njih. Jer dolaze tu, obilaze logor. Zbog toga će morati to ukloniti.Zbog toga sam zaključila da će sigurno morati putovati negde. Imali smo neke česme. Kažem, dobro je da smo imali bar vode. Koliko je njih putovalo u onim blindiranim vagonima, pa da im je ko dao čašu vode...Bio je jedan transport blizu logora, neko je o tome pisao. U logoru nije bilo mesta i ostali su u vagonima zatvoreni, valjda do kraja.

- I stradali?

Ma, naravno. Mislila sam često na one koji nisu imali ni vode. Mi smo imali vode. A vaške! Neopisivo nešto. Otkud su došle, ja ne znam. Radnici koji su tu (ranije) radili nisu bili iz Beograda i sigurno su tu stanovali jer su imali tu krov. Pa jesu li svi oni bili vašljivi da nama ostave vaške? Otkud tolike vaške i od veša i od kose? Toga se nije moglo rešiti. Ja sam se stalno...na džemperu, pa unutra na košulji. A na glavi! Bože dragi! Nisi ih se mogao osloboditi. Ja sam i izišla sa vaškama i onda se branila kako sam mogla i znala. 'Ajde već je bila apoteka i nešto. Ali je bilo strašno. I to je jedna pošast da ti nadopuni onu bedu i da te napravi još više nulom. Glad, vaške, prljavština, sve to skupa. Uspeju da u tebi ubiju volju i da se buniš i da šta tražiš. Ti se već osećaš samo kao neka stvar. Jesi li na broju ili nisi. Da onaj kapo javi ima li promene i ništa drugo. Za njih je samo to bilo važno.

Pred zgradom, kada se izadje iz paviljona, bila je jedna zategnuta žica Dabome da je logor bio bodljikavom žicom ogradjen, ali ovo je bila jedna žica da se može obesiti nešto što si oprao. Onda ja kada god idem u te toalete, na tom konopcu vidim neki se veš bezbojan suši a na njemu zaledjene vaške. Dakle one ne spadnu ni u vodi. Valjda što nema sapuna. Malo se to propere...Sve zaledjene vaške na tim krpama vidim. Već mi je bilo vaški i inače preko glave. Eto i to mi je ostalo u pameti, te zaledjene vaške na opranom vešu. Kobajagi opranom.

- Da li bi mogli sada nešto da mi ispričate o Vašoj porodici? Gde su Vam bili roditelji i braća i sestre tokom rata? Kakva je bila njihova sudbina?

Moji su roditelji živeli u Prijedoru. Rekla sam da je otac bio veletrgovac i da nas je bilo petoro dece. Moj tata je bio odmah zatvoren. Čim su došli Nemci zatvorili su ugledne prijedorske gradjane kao taoce. Odmah su te sve zatvorili. Uglavnom su tu bili trgovci, neki advokat, jedan lekar Mladen Stojanovič koji je uspeo da napravi, da iscenira požar i on je otišao na Kozaru. Moj stariji brat je napustio Prijedor u oktobru 1941. Oba moja brata, i mladji i stariji... Mladji je upravo bio završio veliku maturu, a stariji je još ranije završio u Sarajevu Trgovačku akademiju. Oni su bili obojica sa još trojicom Prijedorčana mladića na prekom sudu u Banja Luci. To je bio početak kada se i moglo nešto uraditi (bilo je još moguće izvući ih iz zatvora). Moj tata se dobro pazio sa advokatom Ivanom K. Ostojićem, Hvaraninom, koji je bio advokat u Prijedoru. Često je bio kod mog tate u dućanu, uvek popije kafu i porazgovara.

Moj tata je bio rabiner po zvanju. Otac moga tate je negde 1900. godine došao iz Palestine u Sarajevo sa tri sina. Moj tata i još dva mladja sina. (Tata) je bio rabiner u Bugojnu i tu se oženio mojom majkom, ćerkom Morde Atijasa, bogatog bugojanskog trgovca. Onda je iz Bugojna dobio mesto u Derventi. Bilo je tu malo više Jevreja pa je otišao tamo. Medjutim, meni se čini da je moj tata rano osetio da bi mogao nešto drugo da radi, da mu je mala ta rabinska plata. Koliko ima Jevreja valjda, koliko oni sakupe . Tako da se on vrlo rano počeo pomalo baviti i nekim bioskopom. Našao je neke leće i neke majstore i tamo u Derventi otvorio bioskop. Otišao je u rat i 1918. se zatekao u Prijedoru.Tu je i demobilisan. Nikada pre toga nije video Prijedor, medjutim njemu se Prijedor svideo. Video je petak, pazarni dan, od sveta se ne može proći. Pijaca puna, a gde je pijaca puna tu ima neko i da proda i kad proda nešto i da kupi. Video je da je to grad na reci i da ima dve pruge, širokotračnu i uskotračnu. Širokotračna Banja Luka-Zagreb, a uskotračna počinje u Prijedoru, tako da svi koji treba da idu na uskotračnu u Prijedoru presedaju. Njemu se tu svidi i mami piše da dodje da vidi šta će ona reći. Ona se saglasi i tako smo 1918. došli u Prijedor.

Dakle, moj otac je medju taocima odmah bio zatvoren. I onda je teklo kako je već sve teklo. Kozarska ofanziva...Brat stariji je otišao iz Prijedora, brat mladji i sestra otišli su u Kozaru. Mladji brat je ostao živ. Mladja sestra je studirala farmaciju pa ju je vojska dodelila ranjenicima i bolnici i tako je stradala na Kozari. Uhvatili su je Nemci i doveli u Dubicu. To su malo krili od nas, ali kasnije sam doznala da je obešena u Dubici.

- Kako se zvala?

Rifka Beba Kabiljo. Starija sestra je bila udata u Banja Luci. Sve je to završilo u Jasenovcu i Gradiški. To je jedan logor, samo je Gradiška valjda neko krilo Jasenovca. U Jasenovcu je stradao moj deda Isak Kabiljo, rabiner, koga je rat zatekao u Zagrebu. (Stradao je) sa šest sinova od kojih je moj tata bio najstariji. Jedanaest članova (tatine najuže) porodice (je nestalo). Bilo je osmoro braće i tri sestre. Samo su dva brata preživela. Ovaj iz Beograda.To je Jozef Kabiljo. Držao je firmu "Hermes" na sred Terazija na broju 5. Imao je tu i kancelariju i stan. Veliku kancelariju. Trgovačko-obaveštajni biro. To stari Beogradjani znaju. I mladji stric u Derventi, isto veletrgovac. Eto, oni su samo preživeli, a šestoro braće i njihov otac su (stradali) u Jasenovcu. Moja starija sestra je bila udata u Banja Luci. Ona i devojčica od dve i po godine i muž. Sve je stradalo. Mladji brat je preživeo na Kozari. Stariji brat je stigao na italijansko područje pa je tamo preživeo i logor na Rabu.

- A šta je bilo sa mamom?

Mamu su isto pokupili.ženske su sve ćutale tamo, ćutale, mislile - neće nas. Muške jesu, a nas neće. Muške uzimaju jer im trebaju kao radna snaga, njihovi ljudi su na frontu. Onda su pokupili i njih i sve je to došlo u Jasenovac i Gradišku. I mama i sestra i tata, stričevi, tetke i ujaci i deda (mamin otac) u Bugojnu.

- Koliko ih je ukupno stradalo, da li znate?

Bogami puno je stradalo. Evo ovih je jedanaest tatinih članova porodice, maminih osam. Sve je to već uglavnom bilo oženjeno.

- Sa decom.

Malo je ko preživeo. Preko trideset ih je bilo. A u Gradiški...Imao je tri sestre (moj otac). Osmoro braće i tri sestre. Jedna sestra Mirjama, udata Kraus, imala je troje dece. Niko nije preživeo (stradali su u Gradiški). Jedna tetka je preživela sa dvoje dece, a muž joj je otišao (stradao).
I još se hvale Hrvati sa svojim ubicama.